@article { author = {Њасанова, Зулфия}, title = {Дар бораи манѓития ва Мирзо Муњаммадазимуддини Сомї}, journal = {Journal of Culture, Literacy and Linguistic Researches in Central Asia}, volume = {10}, number = {23}, pages = {37-48}, year = {2009}, publisher = {}, issn = {}, eissn = {}, doi = {}, abstract = {Мирзо Муњаммадазимуддини Сомї (1837-1908) яке аз шахсиятњои маъруфи адабиёт ва фарњанги Бухоро дар нимаи дувуми асри нуздањуми мелодї аст. Ў муддати зиёде дар дарбори амир Музаффар ва амир Абдулањад ба унвони воќеанигори расмї ва дабири мукотибот ва асноди муњимми таърихї ифои вазифа кардааст. Осори Сомї шомили «Таърихи салотини манѓития», «Туњфаи шоњї» ва маснавињои «Дахмаи шоњон» ва «Миръотулхаёл» аст. Муњимтарин вижагии маснавии «Дахмаи шоњон», ки симои Сомиро њамчун шахсе далеру шуљоъ нишон медињад, он аст, ки вай намояндагони хонадони манѓитияро њаљв кардааст. Бино бар ин њадаф аз навиштани ин маснавї баёни давлатдории подшоњон набуда, балки муаллиф хостааст, ки ин подшоњони зулмпешаро мазаммат кунад. «Миръотулхаёл», ки иборат аз 121 боб аст, маљмўъаи њикоёти гуногуни адабї, шарњи њол ва мутоибаест, ки Сомї дар бораи 34 шоири тољики садаи нуздањуми мелодї навиштааст. Дар бораи девони Сомї тазкиранависон чизе нагуфтаанд. Аммо дар тазкирањо ва баёзњои авохири садаи нуздањуми мелодї ашъори зиёде аз ў дарљ шудааст. Ашъори Сомї навъе эътирози ў ба кирдори амирони даврон аст. Вай дар ѓазалиёташ норизоятии худро аз сиёсат ва кирдори давлатмардон, авзоъи иљтимоии аморати Бухоро ва зиндагии тангдастона ва тираи мардуми зањматкаш инъикос додааст. Cомї њамчунин ба унвони муншии донишманд ва боистеъдод таљрибаи чандинсолаи худро дар хусуси номанигорї ва ба таври куллї иншонависї дар рисолаи «Санъати мањзун» љамъоварї кардааст.}, keywords = {Мирзо Муњаммадазимуддини Сомї,манѓития,«Дахмаи шоњон»,«Миръотулхаёл»}, title_fa = {دربارۀ منغیتیّه و میرزامحمد عظیم‌الدین سامی}, abstract_fa = {میرزامحمد عظیم‌الدین سامی (۱۸۳۷-۱۹۰۸م) یکی از شخصیت‌های معروف ادبیات و فرهنگ بخارا در نیمۀ دوم عصر نوزدهم میلادی است. او مدت زیادی در دربار امیرمظفر و امیرعبدالاحد به‌عنوان واقعه‌نگار رسمی و دبیر مکاتبات و اسناد مهم تاریخی ایفای وظیفه کرده است. آثار سامی شامل تاریخ سلاطین منغیتیه، تحفۀ شاهی، و مثنوی‌های دخمۀ شاهان و مرآه‌الخیال است. مهم‌ترین ویژگی مثنوی دخمۀ شاهان که سیمای سامی را همچون شخصی دلیر و شجاع نشان می‌دهد، آن است که وی نمایندگان خاندان منغیتیه را هجو کرده است. بنابراین هدف از نوشتن این مثنوی بیان دولت‌داری پادشاهان نبوده، بلکه مؤلف خواسته است که این پادشاهان ظلم‌پیشه را مذمت کند. مرآه‌الخیال که عبارت از ۱۲۱ باب است، مجموعۀ حکایات گوناگون ادبی، شرح‌حال و مطایبه‌ای است که سامی دربارۀ ۳۴ شاعر تاجیک سدۀ نوزدهم میلادی نوشته است. دربارۀ دیوان سامی تذکره‌نویسان چیزی نگفته‌اند؛ اما در تذکره‌ها و بیاض‌های اواخر سدۀ نوزدهم میلادی اشعار زیادی از او درج شده است. اشعار سامی نوعی اعتراض او به کردار امیران دوران است. وی در غزلیاتش نارضایتی خود را از سیاست و کردار دولت‌مردان، اوضاع اجتماعی امارت بخارا و زندگی تنگ‌دستانه و تیرۀ مردم زحمتکش انعکاس داده است. سامی همچنین به‌عنوان منشی دانشمند و بااستعداد، تجربۀ چندین‌سالۀ خود را درخصوص نامه‌نگاری و به ‌طور کلی انشانویسی در رسالۀ صنعت محزون جمع‌آوری کرده است.}, keywords_fa = {میرزامحمد عظیم‌الدین سامی,منغیتیه,دخمۀ شاهان,مرآه‌الخیال}, url = {https://www.rudakijournal.ir/article_21708.html}, eprint = {https://www.rudakijournal.ir/article_21708_88ca210944ea8580ee231908d34b5201.pdf} }